Излет у Подриње

Свој 23. излет НУСАНТАРА је провела у Вуковом крају – у суботу, 12. маја, чланови Друштва српско-индонежанског пријатељства путовалису у Подриње.

Суботње дружење започело је у етно селу „Троношки вајати“, познатом као „место где се бајка увек живи.“ Менаџер имања Милун Мића Радовановић пожелео је гостима добродошлицу и причао о погодностима које посетиоцима „Троношких вајата“ стоје на располагању. Обилазак етно села био је права лекција из етнологије за млађе чланове Друштва српско-индонежанског пријатељства НУСАНТАРА и подсетник на некадашњи начин живота за старије. Имање обилује аутентичним зградама с краја XIX и почетка XX века. Излетници су се радо фотографисали испред „Завичајног музеја“ у склопу етносела, магазе, подрума ракије, радионице за прераду шумског воћа и биља, ткачнице, тишљерске радионице; имали су прилике да виде и аутентичну воденицу, једну од ретких у крају која ради непрекидно, и да купе брашно млевено на лицу места.

На путу до манастира Троноша, чланови Друштва српско-индонежанског пријатељства НУСАНТАРА свраћали су и на Чесму браће Југовића. По предању, 10-цевну чесму, из које вода већвековима непрестано тече истим интензитетом, саградила су браћа Југовићи 1388. године.

Десет цеви представљају деветоро браће Југовића и старог Југ Богдана.

Манастир Троноша, задужбина краља Драгутина, који је овај део Подриња добио у мираз, прославио је прошле године 700 година постојања. Поред аудио-снимка о историји манастира који су у манастирској цркви саслушали, чланови Друштва српско-индонежанског пријатељства НУСАНТАРА обишли су и Музеј раног Вуковог школовања, смештен у порти Троноше. Манастир са репутацијом да је „старији од предања“ имао је бурну историју; јединствен је у Србијии по „Ратарским свећама“, посебној традицији у Српској православној цркви.

Излетници су сазнали како сељани из околних места сакупљају восак и како праве „Ратарске свеће“. Свеће, које у просеку теже преко 55 кг, пале се недељом и на верске празнике. Ове суботе прослављан је Св. Василије Острошки – свеће су гореле и тог јутра…

Боравак у Тршићу искоришћен је за ручак у ресторану „Вуков гај“. Чланови Друштва српско-индонежанског пријатељства НУСАНТАРА потом су посетили Вукову родну кућу и обишли околне вајате. У турско време, Вукова је кућа паљена десет пута – оно што је НУСАНТАРА видела те суботе јесте једанаест акућа, саграђена на истом темељу, у истом стилу.

Следећа тачка суботњег итинерера била је Будимлијска шума. Старији чланови Друштва српско-индонежанског пријатељства НУСАНТАРА изабрали су краћи предах у одмаралишту „Клуб Будимлија“. Млађи чланови препешачилису 1.5 км утабане шумске стазе кроз столетну букову шуму до водопада Скакавац. Осим што представља једини водопад на планини Гучево, Скакавац је место на коме обитавају три законом заштићене животињске врсте, чије је присуство поуздан знак да је вода беспрекорно чиста.

Пред водопадом Скакавац, НУСАНТАРА је чула право антрополошко предавање о месту за које народно предање каже да својим посетиоцима доноси срећу у љубави. Водопад, верује се, већ вековима доноси срећу како неудатим девојкама, тако и женама са проблемом зачећа.

Суботње путешествије завршено је посетом етно селу „Сунчана река“. На самој обали Дрине, на месту у чијој је непосредној близинии почео Први светски рат, излетници су имали прилике да предахну, прошетају у природи, уче о богатој историји Подриња, као и да виде фотографије са снимања ТВ серија „Непобедиво срце“ и „Грехњене мајке“ редитеља Здравка Шотре, које је РТС снимао у етноселу „Сунчана река“.