АТМОСФЕРА Трендови у графичком дизајну, фотографији и илустрацији Индонезије

Уметничка организација 80|10 из Београда у партнерству са креативним wеб порталом Grafis Masa Kini из Индонезије, позвала је заинтересоване индонежанске визуелне уметнике – графичке дизајнере, фотографе и илустраторе да представе своје радове који ће презентовати “нову” и младу креативну сцену Индонезије (како кроз комерцијалне тако и експерименталне радове). Већина радова која ће бити представљена публици од 22. до 29. септембра у УК Пароброд, резултат су рада на претходним пројектима, док је неколико радова настало специјално за ову изложбу.

Изабрани уметници Цатхерине Сусило (дигитална фотографија), Харис Мустафа (графички дизајн и илустрација), Инес Арyанипутри (графички дизајн, типографија, брендинг), Октодиа Мардоко - Белантара студио (анимација и дизајн), Оннy Ренанталице (илустрација и дизајн) и уметник Реге Индрастудианто (графички дизајн и илустрација), који ће бити гост изложбе у Београду, изнели су културно препознатљиве наративе који представљају контекстуализацију индонежанског културног оквира, али у исто време јасно комуницирају и са европском и српском публиком.

Циљ изложбе је да се ово подручје представи из другачије перспективе од уобичајене којом се нама далеке “егзотичне” земље попут Индонезије, често приказују као “банана републике”, руралне средине и/или џунгле, а неретко се повезују са економском и социјалном неразвијеношћу. У том смислу, изложба је тематски веома широка и открива све оно чиме се појединац/уметник бави у овом тренутку; отуда она износи културне, социолошке, верске и/или идеолошке интерпретације, али и појединачне снове који могу бити критичан одраз свакодневних ситуација.

Кустос изложбе Сара Бркић, поставља питање каква је тренутна атмосфера у Индонезији данас и да ли се битно разликује од оне у Европи? Да ли се дизајн може посматрати као начин комуникације који обликује стварност или бар предвиђа и антиципира нову атмосферу. Изложбом ових радова (пре)испитујемо и сагледавамо какав је дијалог уметника Индонезије са сопственом културом и на који начин они адаптирају идеје културног наслеђа одржавајући свој креативни карактер и могућности. Овај догађај покушаће да прикаже стварност изван оквира саме изложбе, постављајући питање колико далеко желимо да видимо.

Поводом изложбе АТМОСФЕРА, шеф УНЕСЦО катедре за менаџмент у култури и културну политику на Универзитету уметности у Београду, Милена Драгићевић Шешић, преиспитује колико су у овом глобалном свету далеко уметничке сцене Србије и Индонезије и да ли нас сећања на период заједничких геополитичких нада – на период несврставања и сна о мултиполарном свету у време хладног рата могу поново везати? Драгићевић Шешић реферише на књигу Геополитика емоција (ЦЛИО, 2012) Доминика Мојсија, који цео азијски континент означава континентом наде, континентом у коме не само две економске велесиле у БРИЦС архипелагу (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), већ и друге државе разапете жељом за напретком и унутрашњим питањима остваривања специфичних мултикултуралних идентитета, настоје да кроз све облике стваралаштва, а посебно оне који се данас означавају именом “креативних индустрија”, остваре пробој у свет – на светско културно и економско тржиште. Индонезија свакако међу њима заузима посве специфично и снажно место.

Овакве изложбе управо отварају просторе за нова, широкогрудија размишљања, за откривање света онаквог какав је он уистини, ван доминирајуће слике коју нам пружају глобални медији о његовој хомогености у сликама популарне културе. Кроз овакве изложбе ми га видимо онаквог какав истински јесте, са бројним питањима која долазе са рубова, а која се усмеравају ка центру – Ин фром тхе маргинс! (на шта нас упућује семинална књига Савета Европе из 1996.)

Драгићевић Шешић наглашава да ће ова изложба не само отворити нове видокруге, већ да ће пружити и нове перспективе сарадње индонежанских и српских уметника, а преко њих и сарадње уметника Југоистичне Европе са уметницима Југоисточне Азије, и да ће тако заједно остваривати нове, нехегемонистичке мреже сарадње.

Изложба АТМОСФЕРА подржана је од стане Амбасаде Републике Индонезије у Београду и Њ. Е. Самуела Самсона, Амбасадора Републике Индонезије, заједно са партнером изложбе Установом културе ПАРОБРОД.

Медијски партнер је ГМК (Графис Маса Кини) из Индонезије а пријатељ изложбе – НУСАНТАРА, друштво српско-индонежанског пријатељства. Продукција- 8010 уметничка организација из Београда.

Поводом изложбе АТМОСФЕРА у Београду Август 2014.
Колико су у овом глобалном свету далеко уметничке сцене Србије и Индонезије?
Да ли нас сећања на период заједничких геополитичких нада – на период несврставања и сна о мултиполарном свету у време хладног рата могу поново везати?
У својој књизи Геополитика емоција (ЦЛИО, 2012), Доминик Мојси цео азијски цонтинент означава континентом наде, континентом у коме не само две економске велесиле у БРИЦС архипелагу (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), већ и друге државе разапете жељом за напретком и унутрашњим питањима остваривања специфичних мултикултуралних идентитета, настоје да кроз све облике стваралаштва, а посебно оне који се данас означавају именом “креативних индустрија”, остваре пробој у свет – на светско културно и економско тржиште. Индонезија свакако међу њима заузима посве специфично и снажно место.

Први пут сам се срела са индонежанским уметницима на изложбама Центра за савремену уметност у Алматију (Казахстан). Приказујући и своје, и радове индонежанских уметника из Јогјакарте, били су уверени да светској уметности пружају један снажан, енергетски важан допринос. Сурови перформанси, инсталације, уметничке акције у јавном простору, памтим и дан-данас иако је од тада прошло готово петнаестак година.

Ево и данас, авуста 2014 док шетам по Сингапурским музејима, радови индонежанских уметника су они који се издвајају својим набојем, фокусом, снагом од радова уметника који долазе из других држава југоистичне Азије.

Наравно, индонежанска савремена визуелна уметност је изузетно разнолика – те се уметници и уметнички стилови и правци тешко могу једнозначно дефинисати. Уметници раде у бројним материјалима, од класичне слике, анимације, скулптуре, преко веза до видеа и музичких видеа (Тромарама), често у колаборативним пројектима са локалним заједницама, желећи да укажу на гореће друштвене проблем и да тако помогну токове друштвених промена (Еко Нугрохо). Истовремено, често се служе и иконографијом популарне културе, чак и кад за медијум исказивања користе вез, најтрадиционалнију форму визуелних уметности.

Надреалистичке форме, уз хиперреалистичке, па онда уз оне који припадају стиловима популарне културе, све до компјутерске анимације, играјући баш на препознатљивости ликова из стрипова и популарне културе, индонежански уметници остварују један социјално и политички ангажован универзум у чему нема ничега баналног и стереотипног. Роботи, монструми, активисти, они сами као људска бића од крви и меса која пате, која се радују, која настоје, успевају или неуспевају, стварају једну необичну АТМОСФЕРУ, необичну а ипак препознатљиву свима нама.

Готово да бих за рад сваког уметника из Индонезије нашла њему адекватног нашег “парњака”, без обзира да ли је у питању графички дизајн, уметност фотографије или перформанса. Стога ре-конструкција једног удаљеног а ипак заједничког простора културног стваралаштва, или чак можемо рећи прво право успостављање снажних, директних узајамних веза, може у великој мери оснажити обе уметничке сцене које се суочавају са тешким питањима друштвено-политичког и економског развоја, притиснутог спољњим захтевима глобалног друштва (схваћеним као неумитност). Стога се прави гласови отпора и различитости, истовременог отклона и од општости и безидејности глобализације, али и отклона од локализама и нативизама (национализама) особа уских хоризоната управо налазе у уметности.

Овакве изложбе управо отварају просторе за нова, широкогрудија размишљања, за откривање света онаквог какав је он уистини, ван доминирајуће слике коју нам пружају глобални медији о његовој хомогености у сликама популарне културе. Кроз овакве изложбе ми га видимо онаквог какав истински јесте, са бројним питањима која долазе са рубова, а која се усмеравају ка центру – Ин фром тхе маргинс! (на шта нас упућује семинална књига Савета Европе из 1996.).

Надам се да ће ова изложба не само отворити нове видокруге, већ да ће пружити и нове перспективе сарадње индонежанских и српских уметника, а преко њих и сарадње уметника Југоистичне Европе са уметницима Југоисточне Азије, и да ће тако заједно остваривати нове, нехегемонистичке мреже сарадње.