Интервју са Миладином Милошевићем, директором Архива Југославије

У Џакарти је, недавно, потписан Меморандум о разумевању између Архива Југославије и Националног архива Републике Индонезије. Меморандум су потписали в.д. директора Архива Југославије Миладин Милошевић и директор Асихин. Тим поводом је в. д. директора Архива Југославије господин Миладин Милошевић разговарао са генералним секретаром Друштва Марком Јелићем и чланом Управног одбора Друштва Бориславом Коркоделовићем, за интернет страну „Нусантаре“.

Господине директоре, можете ли нам рећи више и детаљније о том документу, шта из њега произлази, и какви су планови Архива Југославије када се ради о сарадњи у тој области са Индонезијом?

То је Меморандум о размевању у области архивске сарадње. Архивска сарадња подразумева размену стручњака, рад на заједничким изложбама, на објављивању докумената на одређену тему, нпр југословенско-индонежанских односа, из било које области, да ли из политичке, дипломатске, културне, привредне историје, зависно од тога шта два архива садрже. Сарадња подразумева и организовање одређених сусрета, округлих столова, конференција, историчара наших и индонежанских, итд.

Дакле, то је неколико сегмената, а када би из сваког урадили по нешто, то би заиста било импозантно.

Лично не бих улазио у потписивање неког документа са другим архивом уколико не бих имао неку визију да ли ми то можемо да остваримо или не. Ми смо, и током сусрета са колегама у Индонезији, разговарали о неким од тих тема, када, како и шта би могли да урадимо. Предложио сам оно што можемо најбрже да урадимо, а то је изложба на тему југословенско-индонежанских односа од почетка па до данас. Био би то преглед дипломатских односа, сусрета на врху – шефова држава, председника влада или владиних делегације, које су из Југославије ишле у Индонезију, и долазили из те земље овде. Повод би био Дан независности Индонезије.

Можемо направити изложбу која би све посетиоце заинтересовала или подсетила на историју односа између наше две државе.

Колико је Меморандум припреман? Колико сте радили на њему, Ви у Архиву Југославије и колеге из Индонезије?

Први контакт смо имали када су, у мају 2011. године у Београду, боравиле колеге из Музеја Азијско-афричке конференције из Бандунга. У то време смо припремали изложбу докумената о Београдском самиту несвртаних чија је педесетогодишњица обележена у септембру 2011. Индонежанске колеге су тражиле у Београду документа везана за Бандушку конференцију из 1955, које имамо у Архиву Југославије и уопште материјале о несврстанима. Дали смо им копије које су нам биле на располагању у том моменту и они су направили изложбу. Приликом недавне посете Индонезији видео сам у Бандунгу ту музејску поставку, која је урађена на импозантан начин. У мају 2011. предложили смо да сарадњу наставимо у оквиру међусобно потписаног документа. Назвали смо га Меморандум о разумевању. Значи да је документ припреман од маја 2011. до марта 2013. године. После усаглашавања Меморандум смо, 13. марта 2013. године, потписали у Џакарти.

Да ли постоје неки слични меморандуми, слични документи које сте потписали у недавној прошлости са архивима у другим државама?

Ми остварујемо сарадњу и потписали смо меморандуме – споразуме о сарадњи са десетак националних архива. Постоји сарадња и са архивима земаља са којима смо некада чинили заједничку државу.

Сем те међународне димензије Архива, које су његове главне активности?

Главне активности архива и главни задатак архива је да сачува, заштити, обради и пружи на коришћење истраживачима и свим заинтересованима документа из надлежности Архива Југославије. Сваки архив то ради. Да ли је то државни архив, да ли је градски, покрајински, општински, али у основи то су главни задаци архива.

Све оно изван тога је нешто што је резултат ових активности, публиковање докумената, припремање изложби докумената, организовање конференција на одређене теме и слично. Без сређеног и обрађеног архива, односно архивских фондова, тешко можемо говорити и о публиковању, сарадњи и објављивању докумената, изради изложби и слично.

А пошто ви средите и обрадите архивску грађу, онда је она доступна историчарима на даље истраживање?

Свима, не само историчарима. Било ко, ко жели да истражује, може да дође у читаоницу Архива. Значи, истраживања у Архиву, није привилегија само научних радника и историчара. Долазе студенти и обични грађани, и академици, новинари, музеалци, архивисти, стручњаци свих профила, односно сваки човек који је заинтересован да истраживује неку тему. Истражују и породична стабла – нешто што је везано лично за породицу, за појединца, до тема које су међународног карактера.

Значи, обичан грађанин би могао у Архиву да потражи и нешто што се односи на његову породици?

Да, али само у оном делу који се односи на рад у државним органима. Немамо матичне књиге, јер нису у нашој надлежности. Значи, ти генеолошки подаци могу да се прате кроз персонална досијеа запослених која су радили у државним институцијама у Југославији од 1918. године. И у њима су садржани подаци о месту рођења, родитељима, школовању, напредовању у служби и сл.

Колико сте задовољни коришћењем фондова Архива? Колики је степен њиховог коришћења?

Читаоница Архива је крајем 1960-их отворена за истраживаче. Од тада до данас, више од 12.000 истраживача је посетило читаоницу. Користи се целокупна грађа доспела за коришћење и зависно од теме истраживања.

Теме за које су посетиоци заинтересовани се крећу од локалних до најсложенијих међународних. С обзиром шта је Југославија представљала, чак и Краљевина, а посебно Република у свету, нормално је за очекивати да људи из целог света истражују, а посебно из земаља које су чланице Покрета несврстаних. Истражују односе, не само Југославије и других држава, већ и везе несврстаних земаља, оних из југоисточне и централне Европе.

Југославија је била респектована земља. О томе говоре документа наших фондова.

У Архиву смо, такође, организовали пет конференција које излазе из оквира домаћих тема, односно тичу се међународних. Чак смо и са Лондонском школом економије и политичких наука (ЛСЕ) организовали две конференције на тему великих сила и малих држава у Хладном рату. Међу учесницима на обе конференције био је и Арне Вестад, (Д. Одд Арне Wестад) један од највећих стручњака за историју Хладног рата, професор на ЛСЕ. На првој од тих конференција учествовао је и Џим Хежберг ( Јамес Г. Херсхберг) са Њујоршког Универзитета.

У мају 2012. смо на тему Несврстани и хладни рат имали међународну конференцију на којој је било 20-ак учесника, у главном из иностранства.

Све то сведочи о значају нашег архива. Мислим да у важним истраживачким центрима, институтима, универзитетима у свету, Архив Југославије фигурира као место које не може да се заобиђе у истраживању тема Балкана, централне и југоисточне Европе и историје земаља тзв. Трећег света и покрета несврстаних.

Каква је лична карта Архива?

Ова институција је основана 1950, под називом Државна архива. Задатак јој је био да прикупља, штити, сређује и обрађује историјско – архивски материјал у циљу очувања и научног истраживања.

Архив, у основи, и данас има те задатке, с тим што је данас заокружена историјска целина, период од 1918. до 2006. године док је постојала заједничка држава. И ту се завршава надлежност овог архива. Значи, документа настала радом централних државних органа и организација Краљевине Југославије, СФРЈ, Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе до 2006.

Архив је преузео највећи део фондова, око 850 што чини низ архивских кутија од преко 250 хиљада, од око 25 километара. На преузимање чека још, око 15-ак километара архивске грађе.

На документима архива, архивским фондовима, током истраживања је урађено преко 700 докторских дисертација, око 600 магистарских радова, исто толико дипломских, преко 2700 монографија, небројано чланака студија и сл. Ми смо Архив који иза себе има више од 100 различитих публикација из архивистике и историографије, стручни часопис „Архив“…

Колико имате запослених?

Сада је то укупно 60 људи.

Колики је буџет, уколико није тајна?

Није велики. И недовољан је. Као што је и недовољан број запослених.

Архив је у надлежности Министаства кутлуре?

Да. И не могу, а да не кажем како имамо разумевања у Министаству кутлуре. Ми смо, пре две године, ово је друга грејна сезона, успели да добијемо средства из буџета, преко Министарства културе, да саградимо нову котларницу на плин. До тада смо имали котларницу у згради, а то је поражавајућа чињеница, за објекат који је заштићен као споменик културе, а оно што је у њему је од изузетне важности, културна баштина прворазредног значаја. Измештањем котларнице ван зграде, учинили смо велику ствар и за безбедност архивске грађе, и за безбедност запослених, и на крају крајева и околине. Подржавају наше пројекте.

Какве сте утиске понели после боравка у Индонезији?

Заиста смо наишли на пријатељски, срдачан пријем. Домаћини су на сваком кораку то исказивали. Надамо се да ћемо бити у прилици да један део тог њиховог гостопримства и пријатељства узвратимо када колеге из Националног архива Републике Индонезије буду наши гости, следеће године.

Током посете Индонезији, имао сам сусрет са унуком првог председника Републике Индонезије, г-ђом Пуан Махарани, којој сам уручио копије писама председника Сукарна председнику Југославије Титу. На том поклону госпођа Пуан Махарани се писмено захвалила. Она има званичан позив да посети Србију, а ја сам је, наравно, позвао да у оквиру те посете посети и Архив Југославије, што је и прихватила.

Та писма нису протоколарна, већ се односе на најзначајнија питања из Покрета несвстаних, светске политике и светских проблема, и питања односа између Југославије и Индонезије. Та писма су драгоцена и за породичну историју, што је г-ђа Махарани и нагласила. Нека од писама, о којима је реч, писана су руком, дакле она су и са те стране уникатна.

Да ли Друштво српско-индонежанског пријатељства „Нусантара“ може да помаже Архиву Југославије у његовим будућим активностима?

Наравно, ми на Вас увек рачунамо, и бићемо у контакту када буду долазиле колеге из Индонезије.